home : : : proizvodi : : : reference : : : kontakt

"P r a i s t o r i j a :"

Porodična štamparija sa tradicijom dugom 100 godina

Pradeda vlasnika štamparije “Deto” - Đordje Stavrić negde početkom 20-tog veka kupio je kao miraz jednoj od svojih ćerki (udatoj Milosavljević), prvu kompletno opremljenu štampariju u Semberiji. Đordje (ili “Đorđo” kako su ga zvali verovatno zbog Grčkog porekla) je inače bio “fabrikant” koji je posedovao fabriku (sušaru) za preradu šljive, kafanu-hotel u centru Brčkog, nekoliko desetina stanova za izdavanje (navodno jednu celu ulicu), i godinama se bavio “špekulacijama” , otkupom, preradom i izvozom suve šljive i rakije... Osim novca izgleda je voleo umetnost, lepotu i uzbudjenja (muziku, žene i kocku). Organizovao je prve pozorišnje i filmske predstave (u svom hotelu) u Brčkom (gde je inače bila i tzv “Srpska Narodna Čitaonica” - kao što se može videti na gornjoj slici).

Veći deo svog bogatstva je podelio, potrošio (najviše za miraze svojih brojnih ćerki) koje je većinom udao za “ljude koji svojim rukama znaju da naprave nešto” - tj. zanatlije (izgleda je jedino njima verovao)... Verovatno je njegovoj najmladjoj ćerki “mezimici” Radmili namenio drugačiju sudbinu, jer je zahvaljujući očevom imetku završila najbolje škole onog vremena, ipak - i ona se udala za “majstora” (Aleksandra Ristića - ovaj deo priče ima elemente akcione melodrame, ali nije za ovaj tekst...)

U predratnom periodu štamparija Milosavljevića je bila mala zanatska radnja, sa samo nekoliko zaposlenih, koji su svi (uključujući i vlasnika) održavali tesne veze sa sindikalnim pokretom i (u to vreme ilegalnom) Komunističkom Partijom. Za vreme rata cela štamparija bukvalno “propada u zemlju” tako da veći deo rata Vlasta Milosavljević sa drugovima provodi u dobro sakrivenoj zemunici nede u okolini Bijeljine, štampajući propagandne materijale za pokret otpora.

Zahvaljujući rodbinskim (i partijskim) vezama sa Rodoljubom Čolakovićem i drugim uglednim “drugovima”, kao i ličnim “zaslugama” iz NOB-a, Milosavljevići su uspeli da zadržei štampariju u vlasništvu sve do početka 50-tih kada je (medju poslednjim) prešla u državno vlasništvo. Sledećih dvadesetak godina u bivšoj Jugoslaviji bilo je nezamislivo da štamparske mašine budu u privatnom vlasništvu (jedno vreme policija je evidentirala i obavezno uzimala “otisak” čak i od običnih pisaćih mašina)

Mnogi potomci ove grane porodice bavili su se štamparstvom ceo radni vek, a neki se bava grafikom i do današnjih dana.

I druga grana porodice imala je kontake za grafičkim poslom. Aleksa Ristić (deda sadasnjeg vlasnika) u svom neverovatno zanimljivom i radnom veku je uspeo da savlada mnogo zanata (jedno vreme je čak radio i kao tehnički direktor fabrike “Bata” u Borovu).

Po običajima onog vremena otišao je iz roditeljske kuće (Njegov otac Dimitrije je bio opančar u Janji kraj Bijeljine) već sa nepunih 13 godina, da bi zatim radio po celoj Evropi, menjajući zaposlenja, zanimanja, gradove, države... Od izrade vagona (Gradiška), preko gradjevinskih radova (Sarajevo), industrije obuće (Prag, Borovo), izrade peći na čvrsto gorivo (Nemačka), izrade fijakera (Pečuj, Ruma), pa sve do posla majstora-knjigovesca u “Ruskom Domu” u Beogradu (jedno vreme je paralelno tamo radio i kao kinooperater).

Na kraju se “skrasio” kao jedan od prvih auto-lakirera u Beogradu (poznavanje izrade, a naročito lakiranja fijakera - mu je u tome mnogo pomoglo) - Mala digresija: dali ste znali da su se automobili u početku farbali ručno - četkom?

... Prof. Dragoslav Ristić (otac sadašnjeg vlasnika štamparije Deto) skoro ceo radni vek proveo je u novinarstvu, izdavaštvu (i naravno štamparstvu). Osim poslova novinara, dopisnika, glavnih i odgovornih urednika u novinama i časopisima (Vjesnik, Politika, Borba...), bio je i osnivač udruženja književnika Posavine, autor ili koautor mnogih knjiga, monografija i publikacija. .. Naravno - i tehnički urednik, uvek u tesnoj saradnji sa vodećim štamparijima (Politika, Borba, BIGZ, BMG, Geokarta...)

Obojici sinova pružao je veliku podršku i zdušno im pomagao da započnu svoje privatne poslove. Na prvom važnijem poslu koji je “Deto” praktično “postavio na noge” - pripremi za štampu sporskog lista “Panorama” (štampan na Politikinoj rotaciji početkom 90-tih), Dragoslav je bio “spiritus movens” čitavog projekta. Njegovi profesionalni saveti, kontakti i iskustvo su “zakotrljali” celu priču, makar da nikada nije formalno bio njen deo... Čak i mnogo godina kasnije (iako odavno u penziji) znao je da “uskoči” kad je najpotrebnije, i pomogne da se neka “nemoguća” situacija - preokrene u trijumf!

Sadasnji vlasnik preduzeca Deto - M. Ristić ima tu sreću (istovremeno i veliku obavezu) da bude 4-ta generacija u ovom poslu, odnosno da bude nastavljač tradicije koja traje više od 100 godina...

Zahvaljujući tinejdžerskoj strasti prema (rock) muzici, i uobičajenom sukobu generacija, Miodrag Ristić se praktično odmah posle srednje škole otiskuje u “biznis”. Osim zaposlenja u tzv. “državnim” firmama (Azotara, HIP Gip, Razvoj i Inženjering...) paralelno realizuje i nekoliko privatnih poduhvata, u rasponu od proizvodnje i ulične prodaje bižuterije, preko avanture sa mini-farmom koka-nosilja, do osnivanja “Tehničkog Servisa Ristić” (TSR, u ortakluku sa bratom, koji i posle 20 godina uspešno vodi tu firmu). Od osnivanja TSR postojala je ideja da se osim osnovne delatnosti firme paralelno “udje u posao” i sa grafičkom pripremom za štampu i agencijskim poslovima u vezi reklame, vizuelnog identiteta i sl.

Krajem 91, dve godine posle osnivanja TSR, količina tog “dodatnog” posla (kao i osnovnog) narasla je toliko da su braća Ristić odlučilii da je vreme za reorganizaciju. TSR je pod palicom Zorana Ristića nastavio da se bavi održavanjem kućne i industrijske elektronike (izmedju ostalog, i servisom IT-opreme i raznih GRAFIČKIH mašina - naravno i naših)...

Marta 1992. godine “Deto” je započeo svoje putovanje...

(Ali to je već “->istorija”)