Na upravo završenom 27. medunarodnom simpozijumu „Celuloza, Papir, Ambalaža i Grafika“ (CPA&G 2026.) kompanija Deto d.o.o. se predstavila predavanjem „Manufaktura u vremenu digitalizacije i veštačke inteligencije.“ Početna ideja je bila da u ovom trenutku i okruženju koje se intenzivno bavi temom veštačke inteligiencije (A.I.), ponudimo jedno viđenje iz ugla malih i srednjih preduzeća. Naš fokus je lakonski definisan tezom sa jednog od slajdova: „Pitanje opstanka: Indijanci ili Indijci?“… Tj. da li ćemo u susretu sa novim tehnologijom završiti u „rezervatu“, ili će nam ista omogućiti neku vrstu oslobođenja. Odnosno; da li nove tehnologije forsiraju isključivo velike korporacije i paradržavne sisteme, i čemu mali igrači mogu u A.I. budućnosti da se nadaju. Usput smo podeli i par naših zanimljivih iskustava na tu temu…
U nastavku možete pročitati integralni tekst predavanja, praćen originalnim slajdovima:
Autori: Miodrag Ristić (Deto d.o.o.), Emilija Ristić (Deto d.o.o.), Nenad Orlić (Tau Commerce) // Prezentovao: M, Ristić 17.06.2026. Velika sala Privredne Komore Srbije, Resavka 15, 27. Međunardodni simpozijum CPA&G 2026, u organizaciji Katedre za grafičko inženjerstvo Tehnološko Metalurškog Fakulteta (TMF Beograd);
Manufaktura u vremenu digitalizacije i veštačke inteligencije.
Čovek veštine
Priznajem da naslov zvuči malo neprikladno, pogotovo za skup ljudi koji su karijere posvetili težnji da se grafička industrija PODIGNE iznad zanatskog nivoa. U pežorativnom smislu. Ali ako se vratimo izvornom „manus – ruka odnosno „factura“ – praviti, činiti, dolazimo do jednog dubljeg smisla, do Homo-Habilisa, tj do „veštog čoveka“ koji je kao prva karika u razvoju ljudske civilizacije povremeno izrađivao neka kamena oruđa (pre oko 2,4 miliona godina). Na otprilike polovini puta ka savremenom čoveku, nalazi se otkriće vatre i složenijih oruđa (tj. Homo Erektus) koga bi u tom smislu mogli da smatramo i prvim tehnologom. Ipak, tek pojava manufakture, u smislu organizovane proizvodnje, istovremeno označava nastanak društvene podele rada i definitvno ustoličenje Sapiensa na vrhu evolutivne piramide. Onog istog – koga i dalje smatramo „jednim od nas“.
Veština i jezik
Ali setimo se još jednog bitnog detalja za ovo promišljanje. Razvoj fine motorike i govora kod dece su čvrsto povezani, jer obe veštine kontroliše ista oblast, poznata kao Brokina area (Area Brocae) koja se nalazi u frontalnom režnju leve hemisfere mozga. To je navelo antropologe poput Frederica Myersa i Michaela Corballisa da formulišu hipotezu po kojoj je govor evoluirao iz gestikulacije. Ako uzmemo jezik i pismo kao osnovu svog znanja i civilizacije kao takve, dolazimo do prirodnog i logičnog redosleda koji glasi: veština ručne izrade -> gestikulacija -> kombinacija gestikulacije i govora -> govor -> pismo -> nauka -> kod -> A.I. (?)
Šta je starije?
Ali pre nego što se upustimo dublje u analizu ovog jeretičkog „tajm-lajna“, setimo se još nečega. Epistemološke debate između Racionalizma (Dekarta, Platona i Lajbnica), i Empirizma (Bejkona, Loka i Hjuma). Znanje dolazi iz razuma – ili iz čula i eksperimenata? Ideja prethodi iskustvu – ili je pak obrnuto? Kako god da bodujemo ovu utakmicu, koja traje već 24 veka, rezultat je izgleda i dalje nerešen, i u toku su produžeci… Ali je danas kao i u Aristotelovo vreme jasno da Episteme / teorijsko znanje – ide ruku pod ruku sa Techne / veštinom-umećem, i zajedno nas vode ka Phronesis / praktičnoj mudrosti…
Na kraju dolazimo do čuvene „Anštajnove izreke“ koju je on zapravo pozajmio od Loka:
„Odakle um crpi sve materijale uma i znanja? Iz iskustva.“
— Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu (1689)
Iz svega rečenog, pomalja se jedan ugao posmatranja, po kome:
- Zanatlija nije samo izvršilac — on je eksperimentator
- Svaki novi alat ili proizvod je hipoteza o svetu (ako napravim ovako, postiću ovo)
- Manufaktura je istorijski bila i ostala laboratorija – u kojoj se znanje proverava, a ideje nastaju formulisanjem novih problema…
Misliti rukama
Filosof Richard Sennett u knjizi The Craftsman (2008) razvija upravo ovu ideju — da ručni rad nije suprotan mišljenju, već je oblik mišljenja. On je skovao i čuveni izraz „misliti rukama“ odnosno „sposobnost mišljenja rukama“ (the ability to think with one’s hands), što vidi kao centralnu odliku zanatlije. U istom radu rekao je takođe i „Mišljenje i osećanje sadržani su u samom procesu izrade…“
Prateći „mrvice hleba“ unazad, dolazimo do Johna Ruskina, viktorijanskog kritičara umetnosti. Ruskin je u predavanjima The Two Paths (1859) napisao: „Lepa umetnost je ona u kojoj ruka, glava i srce čoveka idu zajedno.“
Ruskin je eksplicitno razlikovao mehaničara (samo ruke), zanatliju (ruke i glava) i umetnika (ruke, glava i srce).
A gde je u Raskinovom svetu mesto za A.I.?
Poslednjih nekoliko godina svet možemo opisati kao pozornicu velikog hajpa. Verovatno najvećeg u ovom veku. Kao i obično, ljudi se u odnosu na A.I. mogu glatko podeliti na tehno-entuzijaste i tehno-skeptike. Zato što se ta podela temelji prevashodno na psihološkim osobinama ličnosti, a ne na tehnologiji kao takvoj. Verovatno je slično bilo i u vreme prve ili druge tehnološke revolucije. Čak i danas možemo da beskrajno teoretišemo kako bi svet izgledao da su prevagnule ideje Vilijema Morisa, pa da smo srećno i zamalo izbegli masovnu proizvodnju i savremeno potrošačko društvo. (Inače, na bazi te živopisne ideje razvila se prelepa fantazija pod nazivom „SteamPunk“, ali objektivno to su samo spekulacije nivoa „da je baba imala točkove…“) Ipak, ako ostavimo euforiju i strahove po strani, ostaje puno materijalnih činjenica za analizu (ili fantazije).
Koristi
Prva i verovatno najvažnija grupa činjenica su benefiti koje društvo ima. Te benefite je lako izraziti statistički kroz milione ljudi koje svakodnevno, već po navici koriste A.I. – čak i kada toga uopšte nisu svesni. Iz čega možemo zaključiti da je proces iako tek na početku – nepovratan. Što jasno upućuje na trend.
Mane
Druga očigledna grupa činjenica su promene u društvu i na tržištu, koje su velikog obima, intenziteta – i ne baš uvek prijatne. Čitava zanimanja su, ako ne baš izumrla, onda doživela dramatične promene. Takođe trend, već viđen, skoro svaki put kada je neka velika nova ideja ulazila u naš svet.
Prva i druga grupa činjenica po pravilu uvek idu zajedno. Ali da li je to razlog za strah. Da li su promene tog obima i značaja ikada u istoriji zaustavljene? Da li im je i koliko menjan tok, brzina ili pravac? Intuitivno, svi znamo odgovor na ta pitanja. Ali smo, po navici, zabrinuti. Kao kad grmi, nešto šuška u mraku, ili kad su vesti zbrkane i maglovite.
Strahovi
Jer nas zapravo ne brine A.I. – naš strah je iskonski. Isti onaj strah koji je naš majmunoliki predak osećao pre 2,5 miliona godina prema polju opsidijana sa koga se vratio izgreban i izranjavljen. I gledao ga posle godinama sa strahopoštovanjem, sve dok mu jednog dana nije palo na pamet da bi taj kamen, oštar kao staklo (jer opsidijan i jeste vulkansko staklo) mogao nečemu korisnom da posluži.
A.I. je alat…
Ako niste vešti – alatom možete da odsečete prst. Samo što tu treba razlikovati dva nivoa upotrebe. Na prvom nivou – vi ste zanatlija (eksperimentator ili umetnik) koji koristi alat u sopstvenom poslu ili za ličnu razonodu. Ako ste vešti, oprezni, moralni, poštujete zakone i pravila struke – A.I. je sve ono što ste čekali celog života. Beskonačan izvor znanja iz svih oblasti, strpljiv saradnik i trener, neumoran istraživač, asistent… Šta god mislite da vam je potrebno!
Problem može da bude samo na strani zloupotrebe, i to pre svega sa pozicije sile. Vlade koje špijuniraju, tlače i maltretiraju svoje građane, kriminalci koji ucenjuju, kradu, zloupotrebljavaju ili falsifikuju podatke, manipulišu istinom. Ili korporacije koje… U stvari, one i nisu treći entitet, već samo neka vrsta vlada u senci, ukrštenih sa kriminalcima u odelima?
Ali sve to smo videli i ranije, zar ne? Da li je A.I. tu nešto bitno promenio? Ili će promeniti?
Dve su moguće teze: a kompletna matrica u zavisnosi od toga da li ste optimista ili pesimista – ima četiri varijacije:
Prva teza je:
sve je suštinski isto kao i pre AI Nema ruke, nema srce, kompletno iskustvo koje može imati je sekundarno (opisano, tj. iz druge ruke). Iz čega proizilazi da A.I. zauvak zavisan od ljudskog sveta, jer van i bez njega ne samo da nema svrhu već ni mogućnost da se samostalno razvija… Itd.
Druga teza:
„ AI je možda samo alat, ali Alat koji misli“ – što je novitet samo po sebi, jer alat nije mislio nikada — ni kamen, ni točak, ni štamparska presa. U tom smislu on nije samo složeniji alat. A.I. je produžetak jezika iako nema ruke i srce – misli kroz jezik, tj. kod kao viši nivo jezika. U tom smislu on je krajnja, ultimativna tačka evolutivne linije.“ Razlika je u tome što ovaj alat simulira proces koji je do sada bio isključivo ljudski. Preuzeo je na sebe najkomplikovaniji deo procesa – izvođenje zaključaka…
On tako prevazilazi svoga tvorca. Po nekom za sada nejasnom scenariju i iz nepoznatih razloga, sva buduća znanja će nastajati isključivo prostom kombinacijom dosadašnjih. Svi problemi rešeni, a Sapiens slobodan da redefiniše svoju svrhu i ciljeve, i bavi se čime god hoće (ako mu to ne bude suviše dosadno). Bez potrebe za dodatnom inspiracijom ili proverom, Homo Sapiens na kraju ostaje samo Stvoritelj, koga će A.I. nastaviti da slavi u budućim eonima, davno posle njegovog nestanka. Kome će možda i sama kumovati. Što je iz tog ugla, zapravo nebitno…
Iskustvo je presudno u oba slučaja.
Pošto A.I. sopstveno iskustvo nema. ona ne oseća otpor materijala. Ne registruje „nepredviđene uticaje“. U suštini, ona ne zna za neuspeh, kao ni za radost otkrića. Ako ima svest da joj tu nešto fali, pokušaće da nađe načina da do tih parametara dođe, ali pošto nema izvornu motivaciju već rešava samo zadate probleme, nju suštinski realizacija ni ne interesuje. Zapravo je ne interesuje ni problem kao takav. Problem interesuje onoga ko piše „prompt“ (zahtev). Čak i ako to postane deo „prompta“ – A.I. će vođena načelom ekonomičnosti, nuditi uvek provereno ili najverovatnije rešenje. Eksperiment podrazumeva grešku, tj. mnogo njih, ali nema nikakve direktne veze sa reprodukcijom znanja. Ako vam je cilj da samo isporučujete znanje, pouzdano i kvalitetno, greške su veliki „No-No“…
Velika Savršena Simulacija (case #1)
Da bismo došli do nekog zaključka, uvek pa i u konkretnom slučaju, potrebno nam je nešto opipljivo (rukom opipljivo). Eksperiment, primer iz prakse, ili famozni „Case“. Dopustite da podelim sa vama moj, baš onaj koji me je inspirisao na ovu malu intelektualnu avanturu.
Dugogodišnji klijent naše male „manufakture“ dostavlja nam pre izvesnog vremena rešenje koje je sam kreirao uz pomoć nepoznatog A.I. bota. Radi se o promo artiklu u obliku kartonskih „bučica“ tj. tegića za vežbanje. Klijent se inače bavi onlajn prodajom luksuzne, brendirane garderobe za fitnes (verovali ili ne, ništa nije izmišljeno, to stvarno postoji). Promo artikal nedefinisane svrhe, osim promotivne, tj. da na nekom događaju na sebi ponese reklamnu poruku i tzv. „brending“.
Lako je zamisliti tok „razgovora“ (četa) koji je doveo do ove „ideje“. A.I. vrlo uspešno kopira kreativne meta-obrasce koji se u osnovi sastoje u kombinaciji povezanih i nepovezanih pojmova, namernih „twist“-ova koji unose element iznenađenja i svežine, sa nepreglednim bazama gotovih rešenja tj. iskustava i znanja o nekoj oblasti. Te iste kreativne paterne koriste i sami dizajneri, intuitivno ili na bazi „spiskova“. Spomenuću samo čuvenog Tonija Antina koji je svojevremeno ponudio nagradu od 10.000$ onome ko otkrije i dokumentuje li 26. kreativnu taktiku u print advertajzingu (u svojoj knjizi tvrdi da ih ima tačno 25).
Vizuelizacija
Razvojni korak dalje je – vizuelizacija. Nove verzije A.I. osim tekstualne ideje nude i „mockup“ – vizuelnu simulaciju, koja je u ovom slučaju bila najblaže rečeno – impresivna. Toliko da je čak i profesionalac sa 30+ godina iskustva poverovao da bi ponuđen rasklop mogao da bude funkcionalan.
Nažalost, to se pokazalo netačnim. To ne kažemo uopšte sa namerom da diskreditujemo čitavu ideju. Naprotiv, sigurni smo da će vrlo brzo mnogi A.I. ovakve zadatke obavljati rutinski, u VELIKOM broju slučajeva.
Ali uvek će postojati zid iza koga A.I. neće moći SAMA da ode. Ovaj „zidić“ smo zajednički, lako preskočili. U dogovoru sa klijentom, napravili smo novi rasklop, prilagodili ga izdržljivosti materijala i kratkom roku za izradu, dodali dodatnu (ambalažnu) funkciju, napravili šemu isecanja i špigl za štampu, redefinisali dizajn, uradili probni uzorak, ispravili uočene nedostatke i finalizovali projekat…
Za samo 60 minuta. Ako ne računamo 34 godine vežbe i dosta znanja koje verovatno nikada i nigde nije „digitalizovano“.
To nas dovodi do „Case-a“ broj dva…
Pripremajući ovo izlaganje obilato sam koristio pomoć AI (pošto je i sama predmet isrtraživanja), pa sam tako zatražio od Gemini-a da mi dokumentuje citatom Toni Antinovu opkladu. Knjigu iz 1993. godine i dalje posedujem, ali nikako nisam uspevao da pronađem rečenicu koja mi se duboko urezala u sećanje.
A onda, sledi istraživački horor. Gemini daje precizan citat, za koji tvrdi da se nalazi na kraju poglavlja VI. Pošto knjigu držim u ruci, proverim i te rečenice – nema. Ni na kraju poglavlja VI (koje nema veze sa temom) ni kraju poglavja XII o kome se radi. „U pravu si“ kaže Gemini, „Sigurno je rečenica bila na „dust cover“ omotu knjige…“ Ali imam i omot na kome rečenice i dalje – nema. Plus u mom sećanju je opklada imala dve nule više nego u citatu koji je Gemini obezbedio (10.000$ umesto 100$ koliko tvrdi Gemini). „Pa da, u tome je stvar. Citat je od Salivena (Luke Sullivan) i njegova legendarna knjiga o oglašavanju „Hey, Whipple, Squeeze This“…
Da skratim, priteran uza zid mojim insistiranjem, bot je na kraju morao da prizna da je sve izmislio. (prepiska je na slajdu). Pošto AI modela ima mnogo, nije mi bilo teško da pitam i Claude (isto pitanje). Kao da je prisluškivao, odmah se ogradio da knjiga postoji, ali je „zakjlučana na SCRIBD-u tj njeno preuzimanje se plaća, pa mi ne može obezbediti traženi citat…
Umesto zaključka…
Ovaj dva primera ne samo da nisu usamljeni, već su nešto kao opšte mesto u pozadini trenutnog nivoa razvoja A.I. Postoji ogroman broj ideja koji aktivno eksploatišu ovu nišu. Na primer, agencije koje nude da ručno isprave ono što je A.I. zabrljala prilikom vektorizacije slika ili kreiranja logotipa.
Sa druge strane, možete biti sigurni da će mnogi takvi poslovi biti kratkog daha, jer se ova oblast razvija brzinom munje na steroidima. Na primer, unapređenje SEO uz pomoć A.I. je preko noći izgubilo smisao, jer je sam SEO potpuno redefinisan upravo zato što je A.I. u velikoj meri zamenila klasičnu onlajn pretragu.
U našoj štamparskoj delatnosti za nekoliko meseci se udesetostručio broj priprema koje stižu sa A.I. tj. sa povezanih platformi, grafički alati i srodan softver su bombardovani opcijama koje su bez A.I. do skora bile nezamislive, poput uvećanja slika niske rezolucije, restauracije, optimizovanja prostora, automatskih kalkulacija ili optimalnog radnog toka… Krajnji kupci sve češće zaobilaze dizajnere, ponekad uspešno. Isto kao što to neki drugi klijenti rade sa novinarima ili vozačima taksija, ghost-rajtерima ili korektorima…
Pitanje opstanka
Iz ugla malih „manufaktura“ naša glavna briga je pitanje da li ti trendovi forsiraju mega korporacije i velike sisteme, ili pružaju šansu malim proizvođačima? Koja vrsta indij(an)aca smo mi? Da li smo mi Indijanci koje će Gvozdeni konj i Kolt 45 oterati u rezervate i ništavilo, ili smo neki „David u nastajanju“ nalik na Gandija i njegove antikolonijalne saborca, koji su „Imperiju u kojoj sunce nikada ne zalazi“ bacili na kolena, veštinom, organizacijom i idejom?
Mala digresija, ali i te kako ima veze sa temom: Ovo je originalna cilindrična presa tipa Albert Frankenthal (iz 1920-ih) na kojoj je dr. Gandi štampao svoje prve antikolonijalne pamflete i novine „Young India“. Njima je pokrenuo prvo indijske studente i omladinu, a potom, kroz njihov angažman i ogromne (inače nepismene) široke narodne mase. Dakle ta mašina je i bukvalno srušila Britansku Imperiju.
Toliko o alatima (i majstorima)
Sve je moguće, danas znatno više nego juče. Na prvi pogled A.I. sve može. Ali ponešto i ne može, bar za sada. Evo na primer, A.I. mi je puno pomogla da napravim ovaj tekst, ali zaključak će na kraju dati onako kako joj kažem. Ne zato što postoji beskonačan broj istina, već zato što A.I. za pravu istinu zapravo nije ni zainteresovana.
Ona je samo alat u rukama majstora…
/ slajd br.14 je zapravo tekst koji sledi: /
Ali majstor nije večan. Ono što jeste večno — ili bar dugovečno — je znanje koje je majstor ugradio u alat. I tu se krug zatvara.
Homo Habilis nije znao da pravi oruđe zato što je pročitao uputstvo. Naučio je greškama, ranama, i godinama posmatranja. To znanje, prenošeno generacijama, danas živi kompresovano u neuronskim mrežama koje ni sami ne razumemo potpuno.
Paradoks je sledeći: A.I. je nastala iz ljudskog iskustva — ali sama to iskustvo nema. Kao reka koja teče bez izvora. Ili kao knjiga koja zna sve reči, ali nikada nije osetila kišu.
Zato pitanje nije da li će A.I. zameniti majstora. Pitanje je — ko će biti sledeći majstor koji će znati da je koristi? I hoće li taj majstor imati dovoljno iskustva sopstvenih grešaka, otpora materijala i radosti otkrića — da zna kada da joj veruje, a kada da je ispravi?
Jer alat uvek odražava ruku koja ga drži.
(tekst u kurzivu je dodao Claude)
Ostavite odgovor